Progutala i odjurila za jednim brodom koji je putovao za Veliki Tihi okean

0
41

Šta ćemo sad? Izgubismo pismo.
Hajdemo za ovim engleskim brodom koji prevozi trupe na bojište u Koreji.
Da prekrate dugo vrijeme, mornari baciše u vodu ogromnu udicu, pravu kuku, s
komadom mesa na njoj. Ne prođe ni pet sekunda – đap! – ogromna ajkula izvrnu se na
trbuh i proguta udicu.
– Hura! – povikaše vojnici i mornari. – Vuci, vuci!
Izvukoše zubatu ajkulu, koja se otimala i oko sebe šibala repom. Jedva je umlatiše
sjekirama, rasporiše, kad tamo: u stomaku joj nađoše bocu s pismom. Izvadiše ga i
pregledaše, niko ne zna da pročita adresu, jer je bila napisana ćirilicom.
– Ovamo ga! – povika jedan ogroman ćorav mornar, koji je prošao sve svjetske luke,
ponešto znao od svakog jezika, a oko je izgubio u nekoj tuči u Šangaju. – Brzo ga dajte,
ja sam ti stručnjak za latinicu, goticu, ćirilicu, arabicu, klinovito pismo, hijeroglife i
seoske raboše.
Jednooki mornar pročita adresu i stade da prevodi:
– Adresa glasi, pazite dobro: Mome dobrom… dobrom… ček, ček, jest: “Mome dobrom
bratu”. Oho, pa ovo je za mog brata Mak-Maka, gajdaša četvrte škotske čete, koji se bori
u Koreji u sastavu engleske brigade.
I on predade pismo jednom vojniku i zamoli ga da ga u Koreji nekako uruči njegovom
bratu gajdašu.
Stigao vojnik u Koreju, ali ga već prvog dana borbe zarobiše Kinezi i odvedoše u Kinu.
Tamo čuje da je u ropstvu i onaj Mak-Mak, veseli škotski gajdaš, i stade da propituje za
nj da mu uruči pismo.
– Evo, ja ću mu ga odnijeti, on je kod nas u logoru – ponudi mu se kineski vojnik Ču Dan
San i uze sa sobom pismo, ali još nije ni stigao do svog logora, kad li ga odrediše da prati
za Indiju neku kinesku delegaciju. Vojnik, razumije se, odmah krenu noseći u džepu tuđe
pismo.
Ehej, braco moj, medeni, kakve li je sve doživljaje u Indiji imao kosooki vojnik Ču Dan
San, to ti je posebna priča, šarena kao pagoda u Bombaju, a na nekim mjestima strašna
kao bengalski tigar. A kako i neće biti doživljaj kad te iz džungle vreba tigar, iz rijeke
tuponosi krokodil mager, a iz trave naočarka. Umjesto konja jašu se slonovi, a ulicom se
šeta sveta krava i ljudima s glava skida i jede turbane, šešire, kačkete i beretke, a niko ne
smije na nju da se naljuti ili, ne daj bože, da je opauči kakvom toljagom i da drekne:
– Tigar te pojeo, svetice!
A tek indijski fakiri, jogi i ostali čarobnjaci! Daleko im kuća, njih nećemo ni da
pominjemo. Takav ti jedan čarobnjak, vele, dragi moj čitaoče, samo izrekne neku
tajanstvenu formulu, nešto kao “baktiagala-bumla” i – začas te pretvori u magarca.
Postaneš pravo pravcato magare, i po formuli i po sadržini, njačeš sve koješta, daleko
zaobilaziš svoju školu i povazdan si na poljani gdje raste čkalj.
– Sačuvao me gromovnik Jupiter i od takve metamorfoze! – što bi rekao neki čiča
Ovidije.
Elem, da ne duljimo, našem Kinezu pismo je pridigao baš jedan takav čarobnjak. Taj ti je
u isto vrijeme bio krotitelj zmija, čitač misli, gutač vatre i šta ti ja znam šta još, a spavao
je na postelji od eksera i još se žalio da mu je suviše meko.
– Ovaj Kinez nosi u džepu pismo iz koga zrače iskrene želje i misli jednog dječaka –
rekao je čarobnjak. – Hajde da ga uzmem i uputim u pravom smjeru, jer mi se čini da ono
već odavno luta.

Ostavite komentar