Meštani su smatrali da ih poistovećivanje s ozloglašenim zatvorom nepravedno žigoše

0
12

To je
verovatno bilo tačno. Svejedno, baš niko sem stanovnika Roveja nije govorio
Državni zatvor istočnog Džerzija. Pomalo to liči na samu državu Nju Džerzi.
Zvanični naziv joj je Garden Stejt, ali ko je zapravo tako zove?
Vozeći se putem I-9, Brum je ugledao ogromnu zatvorsku kupolu što ga je
uvek podsećala na neku italijansku baziliku. U zatvoru s najjačim obezbeđenjem
(kako god ga zvali) uvek se nalazilo oko dve hiljade zatvorenika, isključivo
muškaraca. Tu su kaznu izdržavali bokseri Džejms Skot i čuveni Rubin Karter,
zvani Uragan – čovek ovekovečen u pesmi Boba Dilana i filmu Denzela
Vošingtona. Ovde je snimljen i dokumentarac Načisto prepadnuti, u kojem su
maloletni izgrednici navodno rehabilitovani kad su ih zastrašili osuđenici na
doživotnu robiju.
Posle uobičajenih bezbednosnih peripetija, Brum je seo naspram Rikija
Manjona. Kažu kako se čovek u zatvoru skupi. Ako je to tačno, Brum je bio
srećan što nije poznavao Manjona pre hapšenja. Mora da je bio visok skoro dva
metra i težak preko sto trideset kilograma. Bio je crn, glatko obrijane glave i
ruku nalik stablima hrasta.
Brum je očekivao da će naići na večiti zatvorski mačizam, ali Manjon se
ponašao sasvim suprotno. Oči su mu se napunile suzama kad je video Brumovu
značku.
„Jeste li došli da mi pomognete?”, pitao ga je.
„Došao sam da vam postavim neka pitanja.”
„Ali ona su u vezi s mojim slučajem, je l’ da?”
Nije ih delila staklena pregrada – sedeli su za stolom jedan naspram
drugog, a Manjonu su ruke i noge bile u lancima – no svejedno je izgledao kao
dete koje prislanja nos uz staklo.
„Radi se o ubistvu Rosa Gantera”, rekao je Brum.
„Šta ste otkrili? Molim vas, recite mi.”
„Gospodine Manjone…”
„Kad su me uhapsili, imao sam trideset jednu godinu. Sad mi je skoro
pedeset. Možete li to da zamislite? Sve vreme sam ovde zbog zločina koji nisam
počinio. A vi znate da sam nevin, je li tako?”
„To nisam rekao.”
N
Manjon se tad osmehnuo. „Detektive, zamislite da su vam propale tolike
godine. Tridesete, četrdesete, bačene u đubre, a sve vreme sam se trudio da
nekome kažem kako ja to nisam uradio.”
„Mora da je teško”, kazao je Brum, uzdržan kao i uvek.
„To uporno radim. Svakodnevno. Pričam o svojoj nevinosti. I danas. No
ljudi su davno prestali da me slušaju. Niko mi onda nije verovao. Čak ni rođena
majka. A niko mi ni sad ne veruje. Zapomažem i negodujem, ali uvek nailazim
na isti izraz lica. Čak i oni što ne prevrću očima ipak prevrću, ako me razumete.”
„Razumem vas. Ipak ne shvatam kuda to vodi.”
Manjon je prošaputao: „Detektive, vi ne prevrćete očima.”
Brum nije odgovorio.
„Prvi put za dvadeset godina, prekoputa mene sedi neko ko zna da govorim
istinu. To ne možete sakriti od mene.”
„Opa.” Brum se naslonio na stolicu i namrštio. „Koliko puta ste izgovorili
tu besmislicu?”
No Manjon mu se i dalje smešio. „Hoćete da igramo tu igru? Dobro. Pitajte
me sve što želite. Govoriću vam istinu.”
Brum je navalio. „Kad vas je policija prvi put ispitivala, rekli ste da niste
poznavali Rosa Gantera. Je li to istina?”
„Nije.”
„Znači počeli ste s lažju?”
„Jesam.”
„Zašto?”
„Šalite li se? Nisam hteo da im pružim motiv.”

OSTAVITI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here